Individualna psihoterapija
Individualna psihoterapija podrazumeva susret između dve osobe, klijenta i psihoterapeuta, koji se može odvijati na dva načina: uživo, u prostoru u kom se odvija psihoterapeutska praksa ili online, putem video poziva. Centralni činilac individualne psihoterapije je upravo odnos uzajamnog poverenja i pozitivnog očekivanja, koji se razvija između klijenta i psihoterapeuta i njihova interakcija u specifičnim okolnostima ili terapijskoj situaciji.
Psihoterapija započinje prvim susretom klijenta i psihoterapeuta i on ima nekoliko važnih funkcija: uspostavljanje interpersonalne relacije i ostvarivanje poverenja u profesionalnu ulogu psihoterapeuta, pružanje najvažnijih informacija o klijentu i njegovim teškoćama, tj. razlozima zbog kojih se javio na individualnu psihoterapiju, omogućavanje klijentu jasnog uvida u to šta ga sve očekuje tokom psihoterapije i utvrđivanje motivacije i spremnosti klijenta na promenu.
Uzajamne obaveze i međusobno razumevanje klijenta i psihoterapeuta se regulišu kroz Terapijski ugovor. Njegova osnovna namena je definisanje cilja (ili ciljeva) psihoterapijskih seansi i svih faktora koji mogu da ometaju klijenta na putu njegovog realizovanja. Takođe, ugovorom se osigurava i privatnost podataka koji se iznose na psihoterapijskim seansama – princip poverljivosti, kao i tehnički detalji vezani za dužinu trajanja i učestalost seansi. Svaka seansa traje 50 – 60 minuta, a u početku je uobičajena učestalost susreta jednom nedeljno. Seansa se može otkazati najmanje 24 sata pre zakazanog termina.
Benefiti Individualne psihoterapije
Psihoterapija se uvek primenjuje sa jasnim i definisanim ciljevima, koji mogu varirati od psihoterapeutskog pravca, koji psihoterapeut pretežno zastupa. Neki od njih su više podržavajući, neki imaju za cilj da otklone ili suzbiju simptome i oblike neprilagođenog ponašanja, treći da razreše intrapsihičke ili interpersonalne konflikte, a neki da doprinesu prevazilaženju teškoće koje su nastale u ranoj fazi razvoja, detinjstvu ili adolescenciji, kako bi osoba u odraslom dobu mogla neometano da funkcioniše. Ipak, svi oni imaju iste opšte ciljeve:
1. Rasterećenje ili redukcija emocionalne napetosti i unutrašnjeg pritiska.
– Psihoterapija ne podrazumeva samo razgovor o problemu i njegovo tumačenje. Verbalni dogovor o postizanju promene nije dovoljan. Važno je da rad na sebi uključuje i doživljaj, kroz veliki broj iskustvenih vežbi koje se primenjuju na seansi. To podrazumeva ponovno proživljavanje neprijatnih emocija iz prošlosti, sa ciljem usvajanja adekvatnih strategija za njihovo prepoznavanje i regulaciju, na način da više ne remete osobu u sadašnjosti
2. Redukcija neprijatnih telesnih senzacija.
– Jedna od teškoća sa kojom se klijenti često susreću jeste preplavljenost neprijatnim telesnim osećajima ili senzacijama (lupanje srca, ubrzano ili otežano disanje, mučnina, vrtoglavica, preznojavanje, “knedla”u grlu…). Iz tog razloga je važno savladati osnovne tehnike relaksacije, koje pomažu da se neprijatni simptomi ublaže, oslabe i prevaziđu.
3. Postizanje uvida u sebe, tj. jasnije sagledavanje sopstvenih emocija, misli, motiva, potreba, želja i ponašanja.
– Teza da psihoterapija treba da dovede do povećavanja razumevanja kako i zašto se ponašamo baš na ovaj način, fundamentalna je za većinu psihoterapeutskih pravaca. Npr. osvešćivanje skrivenih motiva smanjuje mogućnost njihovog prisilnog, maladaptivnog funkcionisanja. Takođe, sticanje uvida u sopstvene pogrešne pretpostavke ili verovanja o sebi, drugima i svetu oko nas pomaže da osoba tačnije sagledava i doživljava realnost.
4. Promena navika i ponašanja.
– Jedan od važnijih ciljeva jer se fokusira na eliminaciju konkretnog ponašanja, uklanjanje simptoma koji predstavljaju najveću smetnju ili čine najviše štete klijentu.
5. Razvijanje i jačanje veština adekvatne interpersonalne komunikacije
– Bilo kao uzrok ili kao posledica psihičkih teškoća ili poremećaja, socijalna neadekvatnost, tj. nesnalaženje u odnosu sa drugim ljudima česta je tema na psihoterapeutskim seansama.
6. Razvoj sposobnosti i kapaciteta ličnosti, učvršćivanje svesnosti o sebi, drugima i okruženju, razvijanje sposobnosti za zrelo, racionalno ponašanje, za preuzimanje odgovornosti za sopstvene postupke, rešavanje životnih problema (koji mogu biti i traumatski), suzbijanje straha, osećanja krivice, agresivnosti i življenja pod stresom.
– Važan parametar uspešnosti psihoterapije upravo jeste osposobljavanje klijenta za zrelo, samostalno funkcionisanje i donošenje važnih odluka, spremnost za suočavanje sa svakodnevnim stresorima, kao i aktivan pristup rešavanju problema.