Neurasteniju kao pojam prvi je u psihijatriju uveo Bierd 1869. Kasnije je i Frojd prihvatio ovaj sindrom objašnjavajući njen nastanak ekscesivnim gubitkom libida naročito ako se on trošio na masturbaciju. Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka bilo je popularno kako za psihijatre da ga dijagnostikuju, tako i za pacijente kojima je ovaj poremećaj nudio dostojanstven naziv za premor i izlaz iz prebrzog i preopterećenog života modernog čoveka. Iako je iz orginalnog koncepta izdvojen niz sindroma koji su u Međunarodnoj klasifikaciji bolesti pobrojani kao posebni entiteti, neurastenija je ipak našla svoj put u klasifikaciju zbog njenog istorijskog značaja. Manifestuje se na dva načina. U prvom slučaju osnovne žalbe klijenata su na većoj zamorljivosti nakon mentalnih napora što je obično praćeno sa padom radnih sposobnosti ili efikasnosti u svakodnevnim poslovima. U drugom slučaju naglasak je na osećanju telesne slabosti i zamora nakon rada, čak i minimalnog napora, što je praćeno mišićnim bolom i nemogućnošću relaksacije. U oba tipa su često prisutne i vrtoglavica, tenzione glavobolje i osećanje opšte nestabilnosti. U psihičkom funkcionisanju to najčešće donosi zabrinutost zbog smanjenja psihičkih i fizičkih sposobnosti, razdražljivost, anhedoniju (nemogućnost radovanja), poremećaje spavanja u smislu ili premalo ili previše sna, dispepsiju („kuvanje u želucu“), pad libida (seksualne energije). Kako bi mogli što bliže da opišemo kako se osoba sa ovakvim poremećajem oseća često nam pomaže pojam pseudoneurastenije. To je stanje koje traje par dana posle preležane virusne infekcije i/ili visoke temperature, i po simptomima podseća na neurasteniju samo što je njen početak jasno vezan za prethodnu infekciju

Od pomenute Frojdove teorije mnogi psihijatri su predlagali svoje viđenje nastanka ovog problema. Preovlađuje mišljenje da neurastenija nastaje zbog neprekidnog emocionalnog stresa sa kojim ličnost nije u stanju da se adekvatno bori. To su zapravo konflikti u kojima se mentalna energija troši za održavanje Ego-odbrana do tog stepena da premalo ostaje za za ostale psihičke funkcije ili za svakodnevne aktivnosti, to jest one postaju izvor tegobe i bola.

Zato što većina simptoma koja se javlja kod neurastenije javlja i u drugim poremećajima, najčešće u anksioznom i depresivnom. Zbog toga je veoma važno adekvatno uzeti podatke od klijenta i postaviti tačnu dijagnozu. Zato je neophodno iskustvo u radu sa ovim poremećajima da bi se izbegle zamke da se previdi i ne leči depresija ili anksioznost. Uprošćeno razliku se depresijom čini odsustvo depresivnog raspoloženja, čak mogućnost da se uživa u nekim aktivnostima. Razlika u odnosu na anksioznost je redosled simptoma, kod anksioznosti prvo se javljaju psihički simptomi straha i panike koju prate telesni simptomi dok je kod neurastenije obrnuto – prvo se javlja slabost i bolovi koji su praćeni psihičkim manifestacijama straha i neraspoloženja zbog postojanja problema.

Znatno remeti poslovna postignuća jer osoba nema psihičke kondicije da izdrži napore koje je do tada podnosila. Ali u znatnoj meri remeti i lično i porodično funkcionisanje. Normalno je da svako traži leka za svoju boljku. Tako osoba sa ovakvim problemom najčešće ne može da se izleči reovnom terapijom, ona ide od jednog do drugog lekara, troši značajna sredstva, koristi brojne anksiolitičke i/ili antidepresivne lekove, ona je probni poligon za svaku novu terapiju. Takve osobe često postanu i žrtve lovaca u mutnom, raznih nadrilekara i šarlatana. To sve predstavlja priličan teret za supružnike i rodbinu.

Moguće je da život ponovo dinamizira takvu osobu ukoliko ona prihvati zahteve okruženja i sopstvena ograničenja. To se može ubrzati tokom psihoterapije koja predstavlja sistematizovani i kontinuirani proces rada na sebi uz pomoć psihoterapeuta, a ne besmisleno čavrljanje kako u narodu vladaju predrasude. Taj psihoterapijski rad najčešće je podržan i simptomatskom terapijom, odnosno lekovima koji deluju na pojedine simptome koji značajno utiču na tok poremećaja.

To su one osobe koje nemaju adekvatne mehanizme odbrane ličnosti zbog čega se previše „troše“ u situacijama krize, frustracije i stresa. Sa druge strane to mogu biti osobe koje se izlažu prekomernom stresu uglavnom na poslovnom planu zbog prevelikih zahteva, ritma posla ili najčešće zbog zanemarivanja potrebe za kvalitetnim odmorom. Ima jedna Rumunska poslovica koja glasi: „Nema dobrog rada bez dobrog odmora“.

Nema egzaktnih podataka ali prema mom iskustvu u praksi nema specifičnosti po polu ni po uzrastu. To su najčešće osbe u srednjim godinama koje su svojom ili tuđom zaslugom stavljene pred brojne zahteve i izazove, ali to mogu biti i recimo studenti. Najčešće su to edukovane osobe, hiperadaptirane, koje su posvećene svojim dužnostima, takođe su sklone da dugo ignorišu signale koje im šalje sopstveno telo.